Kao i svake veceri, izasao sam na terasu i obleteo lagano nekoliko puta oko kuce, zamoren od silnog posla. Paznju mi privuce neka daleka svetlost i umesto da odem na spavanje radoznalo krenuh prema njoj. Medjutim, svetlosti odjednom nestade. Zastadoh iznad jedne loptaste kros[nje, bila je to lipa, mislim, jer je lepo mirisala. Ostadoh u vazduhu bas na tom mestu neko vreme stavivsi ruke ispod glave, kad nesto prozuja pored mene suvise brzo da bih video sta je. Poleteh za tom stvari i ubrzo je stigoh – bese to drvena stolica okruglog sedista i tankih nogu – okretala se polako u vazduhu jureci nekuda. Tad pogledah oko sebe i videh mnostvo predmeta kako plove oko mene istom vratolomnom brzinom. Pokusacu da ih nabrojim po redu po kome sam ih primecivao: crveni decji tricikl kome su se pedale okretale; bokal nagnut nad casom u koju je sipao zelenkastu tecnost; pola metra uredno poredjanih knjiga i nekoliko ispisanih, sa strane nagorelih sveski na tanke i debele linije; jednu sahovsku tablu sa figurama namestenim za pocetak partije, tegle sa slatkim i prazne flase od piva, peglu, sesire, violinu, par zimskih carapa, nesto sitnog novca i budilnik koji je jos zvonio na mahove i trzajuci se, jednu macku, kisobran, spil karata za igranje rastvorenih u lepezu, ogledalo sa drskom, pescani sat i globus, cipelu sa rupom na tabanu i jos nekoliko beznacajnih stvari.
Bila je to velicanstvena eksplozija.
(1978)
