COVEK KOJI SE OKRECE

Predstava se davno zavrsila, poslednji posetioci su odlazili. Ostala su upaljena samo pomocna svetla. Iza velike satre bila je mala, a iza nje dugacka kolona cirkuskih vagona. Sacekao sam coveka s dve glave koji me je proveo kroz prolaz izmedju vagona osvetljen malim raznobojnim i nanizanim sijalicama. Smejao se i pricao dva vica u isto vreme tapsuci me po ramenu. Nisam ga slusao. Obisli smo kavez pokriven velikom ciradom (iz koga se nista nije culo) i stigli pred poslednji vagon. Covek s dve glave otvori vrata na kojima je pisalo ZABRANJEN ULAZ i propusti me unutra. Bilo je mracno, ali cuo se zvuk kao kad se stapom fijuce po vazduhu. Moj vodic je trazio prekidac za svetlo, nasao ga i okrenuo. Ustuknuo sam iako nisam odmah razaznao sta se to krece po sobi.
Veliki akrobatski trapez visio je na sredini sobe i covek u crvenom i zelenom okretao se kao lud oko njega drzeci se za sipku. Pogledao sam mog domacina: obe glave su mu se neprirodno cerile. Jedna se primakla mom uhu i rekla mi nesto sto je po smehu koji je usledio trebalo da bude sala.
– … Ovaj gospodin je platio da te vidi! – dreknuo je da bi ga covek na trapezu cuo jer je fijukanje bilo suvise glasno. Ovaj nije odgovoriu. I dalje se vrteo.
– Recite mi – obratio sam se coveku s dve glave, ne znajuci u koji par ociju da gledam i praveci se da ne znam odgovor – sta se to s njim dogodilo?
– To niko ne zna. – slegnuo je trima ramenima – Pre sest godina izvodio je tacku, okretao se, bas ovako, posle nije mogao da se zaustavi.
– U pocetku smo – nastavila je druga glava – mislili da to mozemo da iskoristimo, pa smo ga najavili kao senzaciju: »Covek koji se beskonacno vrti«. Ali, on je tada ispustao tako jezive krike da je publika bezala sa predstave… sada se navikao…
– Halo, hej! – viknuo sam u pravcu trapeza u nadi da ce me cuti.
– Ne vredi, – odvrati prva glava – on vec godinama nece ni sa kim da razgovara.
Zamislio sam se. Culo se samo fijukanje.
– Koliko-ste-im-platili-da-me-vidite? – Covek sa trapeza iznenada progovori. Obrnuo se tri puta dok je to izgovorio. Covek s dve glave podize sve cetiri obrve iznenadjeno.
– Trista! – viknuh.
– Zasto? – upita on posle duze pauze.
Okrenuh se i zamolih coveka s dve glave da izadje. on nevoljno ode, gundjajuci.
– Zasto-ste-platili?
Klimao sam glavom u krug pokusavaju'i da mu uhvatim pogled, ali je okretanje bilo suvise brzo, pa sam odustao od toga. Najzad sam izvadio revolver i polako zasrafio prigusivac. Uperio sam ga u glavu coveka na trapezu opisujuci male krugove vrhom cevi.
– Zasto-to-radite? – upita on nezainteresovano. Ja pritisnuh obarac. On odjednom ispusti sipku i odlete, udari u plafon i pade dole. Metak mu je prosao kroz celo.
Kleknuo sam i polozio mu glavu u krilo. Nezno sam ga posmatrao. Centrifugalna sila mu je potpuno utisnula glavu u ramena, pa je izgledalo da nema vrat. Oci, nos i usta bili su mu pomereni prema bradi. Imao je ogromno celo.
Odskrinuo sam vrata. Covek s dve glave sedeo je na stepenicama vagona okrenut ledjima. prisao sam mu tiho i iz sve snage ga udario sipkom trapeza po jednoj glavi. Rasprsla se u bezbroj komadica. Bila je to glava od gipsa. On uplaseno odskoci i pocne da bezi. Oborio sam ga necujnim pucnjem. Napravio je nekoliko kolutova preko glave pre nego sto je pao. Trenutak kasnije nisam bio siguran ni da je pao. Nastavio je da se okrece.
Posmatrao sam to zacudjeno dok me sum iza ledja nije naterao da se okrenem. Covek u crvenom i zelenom i dalje se vrteo na svom trapezu. Pogledah ponovo iza sebe. Sipka trapeza bila je probodena kroz gipsanu glavu i lezala u travi. Ispalih ponovo nekoliko metaka u coveka na trapezu. Svaki je pogodio, ali on je nastavio da se vrti jos brze.
Odmah sam izasao i okrenuo kljuc u bravi. Nije skljocnula. Okrenuh jos jednom. Opet nista. Okretao sam tako dok nije svanulo. Uzalud. Pala je noc i opet je svanulo, nekoliko puta. Ruka mi se zamorila, ali nisam mogao da je zaustavim. Kljuc se okretao sasvim glatko.
U jednom trenutku slucajno sam se osvrnuo.
Covek s jednom glavom i dalje se kotrljao oko vagona.

(1981)