Na kraju su odlucili da sagrade most duz reke – ne popreko.
Pocetak mu je bio iznad izvora. Potporni stubovi, da ne bi pregradili put potoku, morali su da se kao krive noge oslone na strane korita. most je imao cetiri trake za automobile, narandzasto neonsko osvetljenje, trake za bicikle i zeleni pojas u sredini. Bio je to lep most.
Ubrzo, potok je porastao u recicu. Stubovi su vec morali da se pobodu u samo korito; obale su se sve vise udaljavale, jer reka se slila u vecu, a zatim u jos vecu dok nije stigla do mora. Most je tu zastao, sa prednjom stranom u vazduhu, kao propet konj. Bilo je krajnje vreme da dotakne obalu. ali to nije bio obican most, inace bi to odavno ucinio. Nije bilo druge. Hrabro je zaronio u uzburkano more.
(1977)
