Pisem, i to mi pricinjava veliku bol. Palac na desnoj ruci rasecen mi je i svakim pritiskom na olovku na papir pada nova kapljica krvi. To deluje vrlo neuredno tako da sam prinudjen da zguzvam i bacim papir sa zapocetom recenicom u korpu za otpatke koja se nalazi cak na suprotnom kraju sobe i u tako nezgodnom uglu u odnosu na moj pisaci sto da bi svaki zamah moje ruke prosao tacno ispred lica i pri tom bih zakacio naocare koje bi odletele nekud u mrak sobe.
Krug svetla na stolu koji obasjava olovku rasplinuo bi se. Bio bih primoran da stanem cetvoronoske na cupavi debeli tepih kojim je prekrivena moja soba. To bi mi se dopalo u toj meri da bih zaboravio zasto sam tu i razdragano poceo da skacem po sobi i pustam zvuke neobicne za svakog ko ne bi razumeo moje ushicenje. Neminovno, nabasao bih i na svoje polomljene naocare i naravno, porezao bih opet svoj palac. Zapisacu ovo.
(1977)
